Шта је то кореографија?
У свакодневним разговорима и написима различитог профила код нас постоје различита тумачења појма кореографија, углавном опречна. Док једни сматрају да је то свако дело које уради руководилац фолклорног ансамбла, било кореограф по позиву или не, други заступају оштрије становиште и истичу да је кореографија у потпуности ауторско компоновано дело и да га ствара кореограф по професији. Настојаћу да путем литературе и сопственог размишљања предложим употребу овог појма у нашој пракси.
Концептуални оквир за одређивање значења кореографије базиран је на записима Георги Абрашева(1), бугарског теоретичара кореографије и др Хенрика Неубауера (Henrik Neubauer), (2) словеначког теоретичара балета.
Реч кореографија потиче од две грчке речи: „choreia“, у значењу игре, плеса или танеца, и „grafos“, што у нашем језику значи писати(3). Дословним преводом речи кореографија добија се њено основно значење, а то је „записивање игре“. Ово значење користило се све до средине XX века, када га замењује реч кинетографија, која се и данас користи за именовање начина записивања игре, нпр. кинетографија Рудолфа Лабана, скраћено лабанотација. Реч кореографија припало је пољу балета, односно именовању стваралаштва балетских мајстора. Под појмом кореографија данас се подразумева уметност стварања, измишљања, састављања и грађе игара и музике за игру у складну уметничку целину(4). Овај појам је из балета позајмљен у недостатку другог термина за означавање аматерског стваралаштва на подручју сценске примене традиционалне игре(5).
Код нас су, према терминологији сестара Јанковић, 30-их година XX века били у употреби термини сплет и смеша игара, као једини начини на које се именовало јавно приказивање традиционалне игре(6). Од средине XX века, када се појављује термин кореографија, везан код нас за уметничку игру, поменуте ауторице су предвиђале да од тог доба улазимо у нову фазу сценске примене народне игре, а то је комбиновање народних игара – као први ступањ у стварању наше уметничке игре(7). Данас се термини попут смеша и комбинација не користе, док се синтагма сплет игара задржала. На јавним наступима и у свакодневним разговорима користи се и термин кореографија, без обзира на начин и врсту стилизације примењену у стварању.
Подстакнута размишљањима Георги Абрашева о ширем и ужем значењу појма кореографија, желела бих да предложим могућности употребе овог термина у именовању различитих начина сценског приказивања наше традиционалне игре(8).
(1) Георги Абрашев, Въпроси на хореографската теория, Наука и изкуство, София 1989.
(2) Henrik Neubauer, Umetnost koreografije, Javni sklad Republike Slovenije za kulturne dejavnosti, Ljubljana 2006.
(3) М. Вујаклија, нав. дело, 454.
(4) Henrik Neubauer, нав. дело, 7.
(5) Хенрик Неубауер наводи како се је појам кореографија у последње време раширио и на подручје спорта (клизање, гимнастика, пливање итд.). Henrik Neubauer, нав. дело, 13.
(6) Смеше народних игара су они облици који садрже игре из различитих крајева, док су сплетови они облици који садрже игре из истог краја. Ови облици представљају, према сестрама Јанковић најједноставнију врсту примене народне игре за извођење у јавности. Видети у: Љ. и Д. Јанковић, књига I, нав. дело, 14.
(7) Љ. и Д. Јанковић, књига V, нав. дело, 73.
(8) Под ширим значењем овај аутор подразумева врсту музичко-сценског изражавања које има посебна изражајна средства оличена у ритмички организованим покретима, позицијама играчевог тела и елементима пантомиме, наменски осмишљени од стране кореографа. Кореограф свој израз и садржајно и идејно естетски опредељује. Појам кореографије обухвата, према овом аутору, све видове игре и балета. Уже значење појма кореографије појављује се од средине XIX века и односи се првенствено на сценски приказ појединачних игара и балета. Кореограф ствара кореографски текст и композицију и тако настаје кореографско дело којег описују кореографска теорија, кореографска естетика, методика, педагогија, историја, критика. У кореографији постаје најважнији кореографски текст, а то је стваралачка синтеза изражајних средстава игре и пантомиме у одређеној музичкој форми, путем које кореограф изражава опредељени садржај. Георги Абрашев, нав. дело, 71-3.
Концептуални оквир за одређивање значења кореографије базиран је на записима Георги Абрашева(1), бугарског теоретичара кореографије и др Хенрика Неубауера (Henrik Neubauer), (2) словеначког теоретичара балета.
Реч кореографија потиче од две грчке речи: „choreia“, у значењу игре, плеса или танеца, и „grafos“, што у нашем језику значи писати(3). Дословним преводом речи кореографија добија се њено основно значење, а то је „записивање игре“. Ово значење користило се све до средине XX века, када га замењује реч кинетографија, која се и данас користи за именовање начина записивања игре, нпр. кинетографија Рудолфа Лабана, скраћено лабанотација. Реч кореографија припало је пољу балета, односно именовању стваралаштва балетских мајстора. Под појмом кореографија данас се подразумева уметност стварања, измишљања, састављања и грађе игара и музике за игру у складну уметничку целину(4). Овај појам је из балета позајмљен у недостатку другог термина за означавање аматерског стваралаштва на подручју сценске примене традиционалне игре(5).
Код нас су, према терминологији сестара Јанковић, 30-их година XX века били у употреби термини сплет и смеша игара, као једини начини на које се именовало јавно приказивање традиционалне игре(6). Од средине XX века, када се појављује термин кореографија, везан код нас за уметничку игру, поменуте ауторице су предвиђале да од тог доба улазимо у нову фазу сценске примене народне игре, а то је комбиновање народних игара – као први ступањ у стварању наше уметничке игре(7). Данас се термини попут смеша и комбинација не користе, док се синтагма сплет игара задржала. На јавним наступима и у свакодневним разговорима користи се и термин кореографија, без обзира на начин и врсту стилизације примењену у стварању.
Подстакнута размишљањима Георги Абрашева о ширем и ужем значењу појма кореографија, желела бих да предложим могућности употребе овог термина у именовању различитих начина сценског приказивања наше традиционалне игре(8).
(1) Георги Абрашев, Въпроси на хореографската теория, Наука и изкуство, София 1989.
(2) Henrik Neubauer, Umetnost koreografije, Javni sklad Republike Slovenije za kulturne dejavnosti, Ljubljana 2006.
(3) М. Вујаклија, нав. дело, 454.
(4) Henrik Neubauer, нав. дело, 7.
(5) Хенрик Неубауер наводи како се је појам кореографија у последње време раширио и на подручје спорта (клизање, гимнастика, пливање итд.). Henrik Neubauer, нав. дело, 13.
(6) Смеше народних игара су они облици који садрже игре из различитих крајева, док су сплетови они облици који садрже игре из истог краја. Ови облици представљају, према сестрама Јанковић најједноставнију врсту примене народне игре за извођење у јавности. Видети у: Љ. и Д. Јанковић, књига I, нав. дело, 14.
(7) Љ. и Д. Јанковић, књига V, нав. дело, 73.
(8) Под ширим значењем овај аутор подразумева врсту музичко-сценског изражавања које има посебна изражајна средства оличена у ритмички организованим покретима, позицијама играчевог тела и елементима пантомиме, наменски осмишљени од стране кореографа. Кореограф свој израз и садржајно и идејно естетски опредељује. Појам кореографије обухвата, према овом аутору, све видове игре и балета. Уже значење појма кореографије појављује се од средине XIX века и односи се првенствено на сценски приказ појединачних игара и балета. Кореограф ствара кореографски текст и композицију и тако настаје кореографско дело којег описују кореографска теорија, кореографска естетика, методика, педагогија, историја, критика. У кореографији постаје најважнији кореографски текст, а то је стваралачка синтеза изражајних средстава игре и пантомиме у одређеној музичкој форми, путем које кореограф изражава опредељени садржај. Георги Абрашев, нав. дело, 71-3.
Нема коментара:
Постави коментар