Преношење и заштита ауторских дела
Проблем преношења или продавања кореографија – сплетова игара и музичких аранжмана појављује се од 60-их година. Ова појава међу КУД-овима у Србији и иностранству све више постаје уобичајени начин деловања аутора, што представља клицу за будући професионални позив кореографа и музичких аранжера. Како овај начин рада има своје позитивне стране, у смислу подучавања, размене искустава и идеја, тако се јасно могу разазнати и оне негативне.
Најпре је важно истаћи да аутор обраде игре или музике припрема материјал у складу са могућностима извођача, дакле, према играчкој и музичкој способности и узрасту извођача. Иако између ансамбала и оркестара постоје извесне сличности, потребно је знати да свако преношење исте кореографије у други ансамбл захтева прилагођавање. Јер, иако је нпр. исти узраст извођача, они због другачијег начина рада не могу извести кореографију која је, наводно, прилагођена том узрасту. Осим тога, потребан је и непрестани контакт аутора са извођачима, јер се услед неконтролисања, игра и музика могу прилично изменити. Дакле, слање видео и нотног материјала није решење овог проблема. Амбициозни руководиоци ансамбла желели би да њихов ансамбл изводи технички захтевне игре, што правдају речима како деца – играчи морају да уче. Међутим, и добру кореографију ансамбл може да упропасти ако није дорастао таквом нивоу извођења, а са друге стране, добар ансамбл може да изгледа веома смешно док изводи једноставне кореографије. Као поуку, сестре Јанковић забележиле су ове речи: „Ако се ради темељно и смишљено, ствар мора имати успеха. Иначе, боље је и не примењивати народне игре, него применити их погрешно, површно, неукусно и онде где им није место“(1).
Како се музика и игра преображавају у новим условима сликовито описује Лин Манерс речима да се оне апстрахују из свог оригиналног окружења, контекста, трансформишу се кроз кореографију, са одевањем и законима сцене, презентују са новим прикладним симболичким значењем, и продају се, буквално као благо или ствар другим друштвима, која траже музику и игру из одређене области(2).
Заштита ауторских дела такође је посебан проблем код нас. Музички аранжмани засновани на традиционалним мелодијама се у СОКОЈ-у третирају као композиције, које, иако категорисане, немају адекватно место у њиховом систему. Ови аранжмани не могу се третирати као аранжмани друге врсте због различитих принципа градње ових дела и прилика у којима се изводе. Лошије је стање са заштитом сплетова игара чији аутори немају никакве могућности да заштите своје ауторство. У Београду постоји и Завод за интелектуалну својину који такође не заступа дела оваквог типа. Требало би утицати на формирање посебне категорије за заштиту кореографија (дакле, музике и игре у њој), којом би се омогућила заштита не само аутора, већ и ансамбла који изводи његово дело. Преузимање појединих делова из кореографије (музике и игре), другим речима „крађа“ од стране појединих руководиоца је код нас проблем који постоји деценијама. Чини се да је појединцима лакше преузети туђе идеје него стварати своје дело. Ово је последица пре свега необразованости људи који се баве овим послом.
Преузето из: Весна Бајић, Од оригиналног записа традиционалне музике и игре ка преради, обради и композицији (музичко и играчко наслеђе у културно-уметничким друштвима и образовним институцијама у Србији, дипломски рад, Факултет музичке уметности Београд, 2006, 115-117.
(1) Љ. и Д. Јанковић, Народне игре, књига I, Просвета, Београд, 1934, 15.
(2) Lynn D. Maners, Lynn D. Maners, „The Transformation and Rearticulation of Folk Dance Performance in Former Yugoslavia: Whose Tradition, Whose Authenticity?“, Authenticity – Whose Tradition?, proceeding, edited by László Felföldi and Theresa J. Buckland, European Folklore Institute, Budapest 2002, 89.
Најпре је важно истаћи да аутор обраде игре или музике припрема материјал у складу са могућностима извођача, дакле, према играчкој и музичкој способности и узрасту извођача. Иако између ансамбала и оркестара постоје извесне сличности, потребно је знати да свако преношење исте кореографије у други ансамбл захтева прилагођавање. Јер, иако је нпр. исти узраст извођача, они због другачијег начина рада не могу извести кореографију која је, наводно, прилагођена том узрасту. Осим тога, потребан је и непрестани контакт аутора са извођачима, јер се услед неконтролисања, игра и музика могу прилично изменити. Дакле, слање видео и нотног материјала није решење овог проблема. Амбициозни руководиоци ансамбла желели би да њихов ансамбл изводи технички захтевне игре, што правдају речима како деца – играчи морају да уче. Међутим, и добру кореографију ансамбл може да упропасти ако није дорастао таквом нивоу извођења, а са друге стране, добар ансамбл може да изгледа веома смешно док изводи једноставне кореографије. Као поуку, сестре Јанковић забележиле су ове речи: „Ако се ради темељно и смишљено, ствар мора имати успеха. Иначе, боље је и не примењивати народне игре, него применити их погрешно, површно, неукусно и онде где им није место“(1).
Како се музика и игра преображавају у новим условима сликовито описује Лин Манерс речима да се оне апстрахују из свог оригиналног окружења, контекста, трансформишу се кроз кореографију, са одевањем и законима сцене, презентују са новим прикладним симболичким значењем, и продају се, буквално као благо или ствар другим друштвима, која траже музику и игру из одређене области(2).
Заштита ауторских дела такође је посебан проблем код нас. Музички аранжмани засновани на традиционалним мелодијама се у СОКОЈ-у третирају као композиције, које, иако категорисане, немају адекватно место у њиховом систему. Ови аранжмани не могу се третирати као аранжмани друге врсте због различитих принципа градње ових дела и прилика у којима се изводе. Лошије је стање са заштитом сплетова игара чији аутори немају никакве могућности да заштите своје ауторство. У Београду постоји и Завод за интелектуалну својину који такође не заступа дела оваквог типа. Требало би утицати на формирање посебне категорије за заштиту кореографија (дакле, музике и игре у њој), којом би се омогућила заштита не само аутора, већ и ансамбла који изводи његово дело. Преузимање појединих делова из кореографије (музике и игре), другим речима „крађа“ од стране појединих руководиоца је код нас проблем који постоји деценијама. Чини се да је појединцима лакше преузети туђе идеје него стварати своје дело. Ово је последица пре свега необразованости људи који се баве овим послом.
Преузето из: Весна Бајић, Од оригиналног записа традиционалне музике и игре ка преради, обради и композицији (музичко и играчко наслеђе у културно-уметничким друштвима и образовним институцијама у Србији, дипломски рад, Факултет музичке уметности Београд, 2006, 115-117.
(1) Љ. и Д. Јанковић, Народне игре, књига I, Просвета, Београд, 1934, 15.
(2) Lynn D. Maners, Lynn D. Maners, „The Transformation and Rearticulation of Folk Dance Performance in Former Yugoslavia: Whose Tradition, Whose Authenticity?“, Authenticity – Whose Tradition?, proceeding, edited by László Felföldi and Theresa J. Buckland, European Folklore Institute, Budapest 2002, 89.
