ШТА ЈЕ ТО КОЛО У ТРИ?
Појам коло у три се у српској етнокореологији среће тек од 80-их година 20. века(1). Од самог почетка он није дефинисан као назив за одређену игру већ као назив за групу игара истог основног кореолошког обрасца.
Играчки образац коло у три подразумева симетричну осмотактну структуру (4+4) са дихотомном, ређе трихотомном, унутрашњом организацијом фразе(2).
Назив коло у три (корака) преузет је из народне праксе, као назив за одређену игру (локални термин из централне Србије)(3). Како је познато, у народу се не групишу игре према њиховом основном играчком обрасцу, већ искључиво према називу. Само на овакав начин је освешћена диференцијација између игара. Из тог разлога постоји велики број назива за један играчки образац.
Паралелно са смањивањем активности некадашњег сеоског друштвеног живота, различити називи игара временом су заборављани. Поред тога постепено се хомогенизује и изузетна варијантност овог играчког обрасца која се може приметити у старијем играчком репертоару централне и западне Србије, и своди се на основни играчки образац. Из поменутих разлога, у играчкој пракси све више се среће само назив коло као назив, поред осталих значења које може имати, за одређену игру.
Тако данас, када чујемо реч коло, без грешке знамо, како се оно игра: три корака по простору, два у месту и све се то понови у леву страну. Међутим, да би смо у научним круговима прецизирали која је то врста кола у питању, користимо народни израз коло у три, који уједно означава најосновнија обележја ове игре.
Као најтипичнији (најраспрострањенији), уједно и најстарији представници игара из групе коло у три на подручју Србије јесу кокоњеште, моравац и Жикино коло. Још давне 1876. године М. Ђ. Милићевић бележи ове називе, али не и у свим окрузима тадашње Кнежевине Србије(4).
О већој заступљености ових игара на подручју Србије сведоче подаци из 30-их година 20. века. Тада почиње са сестрама Даницом и Љубицом Јанковић активно бележење народних игара и већ у њиховој првој збирци Народне игре долазимо и до првих података о структури играчког обрасца игара кокоњеште и Жикино коло, касније и о игри моравац(5). На основу њихових записа могуће је било закључити да ове игре припадају обрасцу кола у три. Описујући структуру поменутих игара ауторице наводе и општу напомену о њиховом распростирању, речима да се играју „у већини југословенских крајева“(6). Поред тога, оне бележе да су се на исти начин играла и многа друга кола(7). Оне су групу игара које ми данас називамо коло или коло у три, назвале према песми Потам повам(8). Међутим, то и не треба да изненађује, с обзиром на то да је још од почетка 20. века коло у три у Србији извођено уз вокалну, касније уз вокално-инструменталну пратњу. Данас се коло не може замислити без искључиво инструменталне пратње.
У прошлости је овај образац био најзаступљенији на простору централне и западне Србије. Данас је, међутим, коло најпопуларнија народна игра у свим крајевима Србије, па и шире. У Босни се такође изводи овакав образац, уз различите мелодије и инструменталну пратњу(9). Постоје локални називи, попут с ноге на ногу(10) или на двије стране(11) .
Паралелно са смањивањем активности некадашњег сеоског друштвеног живота, различити називи игара временом су заборављани. Поред тога постепено се хомогенизује и изузетна варијантност овог играчког обрасца која се може приметити у старијем играчком репертоару централне и западне Србије, и своди се на основни играчки образац. Из поменутих разлога, у играчкој пракси све више се среће само назив коло као назив, поред осталих значења које може имати, за одређену игру.
Тако данас, када чујемо реч коло, без грешке знамо, како се оно игра: три корака по простору, два у месту и све се то понови у леву страну. Међутим, да би смо у научним круговима прецизирали која је то врста кола у питању, користимо народни израз коло у три, који уједно означава најосновнија обележја ове игре.
Као најтипичнији (најраспрострањенији), уједно и најстарији представници игара из групе коло у три на подручју Србије јесу кокоњеште, моравац и Жикино коло. Још давне 1876. године М. Ђ. Милићевић бележи ове називе, али не и у свим окрузима тадашње Кнежевине Србије(4).
О већој заступљености ових игара на подручју Србије сведоче подаци из 30-их година 20. века. Тада почиње са сестрама Даницом и Љубицом Јанковић активно бележење народних игара и већ у њиховој првој збирци Народне игре долазимо и до првих података о структури играчког обрасца игара кокоњеште и Жикино коло, касније и о игри моравац(5). На основу њихових записа могуће је било закључити да ове игре припадају обрасцу кола у три. Описујући структуру поменутих игара ауторице наводе и општу напомену о њиховом распростирању, речима да се играју „у већини југословенских крајева“(6). Поред тога, оне бележе да су се на исти начин играла и многа друга кола(7). Оне су групу игара које ми данас називамо коло или коло у три, назвале према песми Потам повам(8). Међутим, то и не треба да изненађује, с обзиром на то да је још од почетка 20. века коло у три у Србији извођено уз вокалну, касније уз вокално-инструменталну пратњу. Данас се коло не може замислити без искључиво инструменталне пратње.
У прошлости је овај образац био најзаступљенији на простору централне и западне Србије. Данас је, међутим, коло најпопуларнија народна игра у свим крајевима Србије, па и шире. У Босни се такође изводи овакав образац, уз различите мелодије и инструменталну пратњу(9). Постоје локални називи, попут с ноге на ногу(10) или на двије стране(11) .
(1) Оливера Васић, „Коло у три Крстивоја Суботића“, Истраживања 1, Ваљевска Колубара, Народни музеј Ваљево, Ваљево 1984, 155-183.
(2) Једна фраза у играчком обрасцу кола у три представља четворотакт. Термин фраза се у светској етнокореологији дефинише као “најмања композициона јединица кроз коју играчи идентификују специфичну игру или тип игре” (Folk dance study group, Foundations for the analysis of the structure and form of folk dance: a syllabus, Report of the I. F. M. C. Study Group for Folk Dance Terminology, 1972, 130).
(3) Према истраживањима из 90-их година први пут је до сада забележен назив у три (на подручју Груже). Видети: С. Михаиловић, Ж. Миљковић, „Народне игре у Левчу и Гружи“, Народне игре Србије, грађа, свеска 20, Центар за проучавање народних игара Србије, Београд 2001, 94.
(4) Према подели Кнежевине Србије на седамнаест округова, у седам округова не помиње се ни једна од ових игара. Видети детаљније у књ: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига I и II, Београд 1876.
(5) Љубица и Даница Јанковић, Народне игре I, Београд 1934, стр. 64 (кокоњеште), стр. 62 (Жикино коло). Игру моравац су, према речима Оливере Младеновић, сестре Јановић забележиле 40-те године, али су запис игре објавиле тек 1964. године у осмој књизи Народне игре (Olivera Mladenović, „Razvitak moravca za poslednje dve dekade“, XII kongres SUFJ, Celje 1965, 105).
(6) Љ. и Д. Јанковић, нав. дело, 62, 64.
(7) Исто, стр. 64.
(8) У ову групу сврстају и неколико песама, нпр. Дивна, Дивна, Ти момо, дунеранка, али и игру моравац која се изводила уз пратњу свирале (Љ. и Д. Јанковић, нав. дело, 62, 64).
(9) О колу у три у БиХ писано је у: Весна Бајић, »Коло у три као заједнички именитељ у играчком репертоару БиХ и Србије«, Дани Владе С. Милошевића, зборник радова са научног скупа, Академоја умјетности, Бања Лука 2005, 95-113.
(10) Olivera Vasić, nav. delo, 118.
(11) Долазимо до података да се у брчанском крају кукуњешце назива и на двије стране (Драгица Панић-Кашански, „Српске игре брчанског краја“, Народне игре Србије, грађа, свеска 25, Центар за проучавање народних игара Србије, Београд 2004, 63; видети и: Miroslav Šilić, Narodni plesovi, pjesme i običaji Hrvata Bosanske Posavine, Hrvatska kulturna zajednica u Federaciji BiH, Široki Brijeg 2001, 194, игра на двије стране); потом, у Босанској крајини се код српског и хрватског становништва изводи такође игра на двије стране уз пратњу тамбуре (Jelena Dopuđa, Narodni plesovi – igre u Bosni i Hercegovini, Kulturno-prosvjetni sabor Hrvatske, Zagreb 1986, 17).
(2) Једна фраза у играчком обрасцу кола у три представља четворотакт. Термин фраза се у светској етнокореологији дефинише као “најмања композициона јединица кроз коју играчи идентификују специфичну игру или тип игре” (Folk dance study group, Foundations for the analysis of the structure and form of folk dance: a syllabus, Report of the I. F. M. C. Study Group for Folk Dance Terminology, 1972, 130).
(3) Према истраживањима из 90-их година први пут је до сада забележен назив у три (на подручју Груже). Видети: С. Михаиловић, Ж. Миљковић, „Народне игре у Левчу и Гружи“, Народне игре Србије, грађа, свеска 20, Центар за проучавање народних игара Србије, Београд 2001, 94.
(4) Према подели Кнежевине Србије на седамнаест округова, у седам округова не помиње се ни једна од ових игара. Видети детаљније у књ: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књига I и II, Београд 1876.
(5) Љубица и Даница Јанковић, Народне игре I, Београд 1934, стр. 64 (кокоњеште), стр. 62 (Жикино коло). Игру моравац су, према речима Оливере Младеновић, сестре Јановић забележиле 40-те године, али су запис игре објавиле тек 1964. године у осмој књизи Народне игре (Olivera Mladenović, „Razvitak moravca za poslednje dve dekade“, XII kongres SUFJ, Celje 1965, 105).
(6) Љ. и Д. Јанковић, нав. дело, 62, 64.
(7) Исто, стр. 64.
(8) У ову групу сврстају и неколико песама, нпр. Дивна, Дивна, Ти момо, дунеранка, али и игру моравац која се изводила уз пратњу свирале (Љ. и Д. Јанковић, нав. дело, 62, 64).
(9) О колу у три у БиХ писано је у: Весна Бајић, »Коло у три као заједнички именитељ у играчком репертоару БиХ и Србије«, Дани Владе С. Милошевића, зборник радова са научног скупа, Академоја умјетности, Бања Лука 2005, 95-113.
(10) Olivera Vasić, nav. delo, 118.
(11) Долазимо до података да се у брчанском крају кукуњешце назива и на двије стране (Драгица Панић-Кашански, „Српске игре брчанског краја“, Народне игре Србије, грађа, свеска 25, Центар за проучавање народних игара Србије, Београд 2004, 63; видети и: Miroslav Šilić, Narodni plesovi, pjesme i običaji Hrvata Bosanske Posavine, Hrvatska kulturna zajednica u Federaciji BiH, Široki Brijeg 2001, 194, игра на двије стране); потом, у Босанској крајини се код српског и хрватског становништва изводи такође игра на двије стране уз пратњу тамбуре (Jelena Dopuđa, Narodni plesovi – igre u Bosni i Hercegovini, Kulturno-prosvjetni sabor Hrvatske, Zagreb 1986, 17).
Нема коментара:
Постави коментар