СТИЛИЗАЦИЈА
Сваки контакт са фиксном грађом у циљу јавног извођења или подучавања може се одредити у оквиру различитих нивоа стилизације. Стилизација је у том смислу опште дефинисана и укључује различите начине изражавања појединих аутора, што значи да сви ансамбли, солисти и групе изводе мелодије и игре на одређеном степену стилизације(1). Тако и они, који настоје да се у највећој могућој мери ослоне на узоре у аутентичном сеоском музицирању или игрању, примењују, ненамерно или спонтано, нижи степен стилизације у приступу појединим музичким или играчким параметрима.
У свакодневним разговорима користи се углавном уже опредељење овог појма, чиме се означава већа разлика од аутентичне грађе, измишљање, компоновање. Међутим, како није довољно прецизно одређено шта је мање, а шта више у коришћењу аутентичне грађе, сматрам да се за такве облике мора пронаћи други термин, а значење стилизације требало би да се односи на поступак рада, чиме се приближавамо одређењу овог појма према сестрама Јанковић, а то је „довршавање стила и технике, испостављање најбитнијег“(2). У складу са ширим одређењем овог појма може се говорити и о нивоима стилизације.
У односу на традиционалну музичку и играчку праксу, која је, према сестрама Јанковић, жива, пуна, промењива и сочна уметност, стилизација је правилнија, очишћенија, углађенија, али и сувља уметност(3). Међутим, постоје различита, углавном опречна становишта о томе шта јесте, а шта није добар приступ у приказивању музичког и играчког наслеђа. Али, очигледно је да су, како Тодор Џиџев (Тодор Джиджев) наводи, различити облици или савремене манифестације националне културе одређене сценом, са једне стране, и преплитањем аутентичних фолклорних дела са академским уметничким делом везаним за музику, игру, говор, глуму и сл. са друге стране(4). Према томе, хтели то или не, одређени ниво стилизације увек постоји, јер фиксна грађа је само једна, непромењива категорија, забележена у одређеном времену и простору, која доживљава промене у сваком тренутку њене примене. Достигнућа наукâ из сваке области (музике, игре, глуме, сценографије) доприносе да се традиција подигне на уметнички ниво и да неминовно претрпи промене. Ипак, степен стилизације постаје ствар личног укуса и опредељења.
Преузето из: Весна Бајић, Од оригиналног записа традиционалне музике и игре ка преради, обради и композицији (музичко и играчко наслеђе у културно-уметничким друштвима и образовним институцијама у Србији, дипломски рад, Факултет музичке уметности, Београд 2006, 35-36.
(1) У Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије стилизација се описује као „давање стила, тј. правилног и лепог облика у начину исказивања мисли; мењање природног облика у духу извесног уметничког схватања (одбацивањем свега споредног у предмету приказивања итд.)“. Видети: М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 1996/97, 848.
(2) Сестре Јанковић залажу се за стилизацију без претеривања јер би то, према њиховим речима „неминовно одвело у карикатуру и гротеску“. Љ. и Д. Јанковић, Народне игре, књига V, Просвета, Београд 1949, 68.
(3) Љ. и Д. Јанковић, књига V, нав. дело, 68.
(4) Тодор Джиджев, „Савремени професионализам у интерпретацији и оживљавање фолклорног музичког наслеђа“, Фолклор – музика – дело, зборник, Факултет музичке уметности, Београд 1997, 428.
У свакодневним разговорима користи се углавном уже опредељење овог појма, чиме се означава већа разлика од аутентичне грађе, измишљање, компоновање. Међутим, како није довољно прецизно одређено шта је мање, а шта више у коришћењу аутентичне грађе, сматрам да се за такве облике мора пронаћи други термин, а значење стилизације требало би да се односи на поступак рада, чиме се приближавамо одређењу овог појма према сестрама Јанковић, а то је „довршавање стила и технике, испостављање најбитнијег“(2). У складу са ширим одређењем овог појма може се говорити и о нивоима стилизације.
У односу на традиционалну музичку и играчку праксу, која је, према сестрама Јанковић, жива, пуна, промењива и сочна уметност, стилизација је правилнија, очишћенија, углађенија, али и сувља уметност(3). Међутим, постоје различита, углавном опречна становишта о томе шта јесте, а шта није добар приступ у приказивању музичког и играчког наслеђа. Али, очигледно је да су, како Тодор Џиџев (Тодор Джиджев) наводи, различити облици или савремене манифестације националне културе одређене сценом, са једне стране, и преплитањем аутентичних фолклорних дела са академским уметничким делом везаним за музику, игру, говор, глуму и сл. са друге стране(4). Према томе, хтели то или не, одређени ниво стилизације увек постоји, јер фиксна грађа је само једна, непромењива категорија, забележена у одређеном времену и простору, која доживљава промене у сваком тренутку њене примене. Достигнућа наукâ из сваке области (музике, игре, глуме, сценографије) доприносе да се традиција подигне на уметнички ниво и да неминовно претрпи промене. Ипак, степен стилизације постаје ствар личног укуса и опредељења.
Преузето из: Весна Бајић, Од оригиналног записа традиционалне музике и игре ка преради, обради и композицији (музичко и играчко наслеђе у културно-уметничким друштвима и образовним институцијама у Србији, дипломски рад, Факултет музичке уметности, Београд 2006, 35-36.
(1) У Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије стилизација се описује као „давање стила, тј. правилног и лепог облика у начину исказивања мисли; мењање природног облика у духу извесног уметничког схватања (одбацивањем свега споредног у предмету приказивања итд.)“. Видети: М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 1996/97, 848.
(2) Сестре Јанковић залажу се за стилизацију без претеривања јер би то, према њиховим речима „неминовно одвело у карикатуру и гротеску“. Љ. и Д. Јанковић, Народне игре, књига V, Просвета, Београд 1949, 68.
(3) Љ. и Д. Јанковић, књига V, нав. дело, 68.
(4) Тодор Джиджев, „Савремени професионализам у интерпретацији и оживљавање фолклорног музичког наслеђа“, Фолклор – музика – дело, зборник, Факултет музичке уметности, Београд 1997, 428.
Нема коментара:
Постави коментар